Др. Јелић Илија

Рођен у Краљима код  Андри јевице 20. јула 1895. године гдје је завршио основну школу. Гимназију и студије правних наука завршио је у Београду. На Правном факултету у Београду одбранио је докторску ди сертацију 1924. године под насловом Крвна освета и умир у Црној Гори и северној Албанији. Двије године касније ова дисертација ће бити об јављена као трећа књига у оквиру историјско - правне серије „Архива за арбанашку старину, језик и етно- ло-гију“ код угледног београдског издавача Геце Кона,  што довољно говори о њеној научној вриједности. Након одбрањеног доктората у својој земљи Илија М. Јелић ће наредне двије године (1924 - 1926) провести у Француској на усавршавању сту дија кривичног права на Кримино лошком институту у Паризу. По повратку из Париза његова правничка каријара тече узлазном линијом и убрзаним током: судски писар, судија Трговачког суда, судија Окружног суда, инспектор Министарства правде, секретар Касационог суда.

Смрт га је затекла на положају судије Апелационог суда. Погинуо је несрећним случајем у четрдесет првој години живота под точковима трамваја у Београду 20. маја 1936. године. За нешто више од једне деценије научног рада Илија М. Јелић је објавио око петнаестак књига и брошура и неколико десетина чланака, огледа и студија. Његов жи вот и рад представљају успјешан и плодоносан спој научне, стручне и друштвене дјелатности. Као научник рано је скренуо пажњу својим радовима из области кривичног права, историје права и правних  обичаја. Научна критика је посебно истакла систематичност Јелићевих излагања, оштроумност запажања и познавање народног живота и народних правних схватања. Јелићеве расправе о браколомству (о браколомству с теоријског и практичног гледишта), гостинској обљуби (Трагови гостинске обљубе код нашега народа), снахачења (Правна природа снахачења), ношењу камена о врату (Шта значи камен о врату?), појединим одредбама Г рбаљског законика и тд, побудили су велику пажњу историчара, правника, етнолога и нерјетко изазиване и жустре полемике. Јелић је у тим полемикама учествовао не само као правник оштрог пера и проницљивих запажања, већ и као горштак поријеклом из краја богатих правних схватања и врстан зналац традиционалне народне културе у цјелини.

Непролазне су његове заслуге за српску правну етнологију што је, уз остало, објавио и коментарем пропратио Васојевићки закон од дванаест тачака, тај јединствени писани споменик нашег обичајног права. Свом племену био је посветио и рукопис Живот и обичаји Васојевића који је остао недовршен.

Илија М. Јелић је био и активан друштвени радник. Припадао је покрету трезвености и соколском покрету, залагао се за заштиту напуштене дјеце и отпуштених осуђеника. Чест је гост ондашњих трезвењачких трибина, говори и пише о сузбијању алкохолизма просвјетним дјелоовањем у народу, али и законодавним средствима (Законодавне мјере за сузбијање алкохолизма, Соколство и његов циљ), неуморан је поборник побољшања услова живота и рада књижевника у разним казненим установама, њиховог осигурања од несрећних случајева при раду, њихове успјешне ресоцијализације и сл. (Казнени и други заводи Краљевине Југославије, Осигурањеј осуђеника у несрећним случајевима при раду. Рад у казненим заводима, Заштита отпуштених осуђеника и малолетника као социјална потреба и начин њихова извођења).

Повратак на ПОЧЕТАК                                                                         Повратак на " ДОКТОРИ НАУКА ИЗ ВАСОЈЕВИЋИМА "                                                                      Повратак на "О ВАСОЈЕВИЋИМА"