У вријеме великог рата у Васојевићима
нађе се Радован Караџа у избјеглиштву са повећом групом ситне дјеце и друге
нејачи. Заноћише на некој вјетрометини. Ноћ студена, а нејач покисла, а нигдје ништа
да се нађе да се ватра подложи. Радован гледа како дјеца и одрасли цвокоћу. Како
је туда пролазила телеграфска линија од Цетиња према Андријевици, Радован узме сјекиру
и посијече један телеграфски стуб, исцијепа га и наложи добру ватру и огрије нејаку
сиротињу.
На Цетињу замукао телеграф и телеграфисти
хитно крену линијом да траже квар. Кад су видјели у чему је ствар позову Радована
да са њима пође код књаза.
- Што ми посијече језик, Радоване? -
упита књаз
- Нијесам ја посјекао свијетлом књазу
језик, не дао Бог. Ја бих и себе и своју породицу дао за длаку с књажеве главе.
Но, свијетли господаре убрах један дирек и спасих нејач и ситну дјечицу која на
оној вјетрометини не могаше дочекати зору. А сад, ако сам погријешио ево моје главе
и наплати дирек. - каза Радован хладнокрвно.
- Здраво ми били такви соколови, а дирека
ће бити, али свакојако немој више. - рече господар смијући се и пружајући му руку.
Нема коментара:
Постави коментар