Историјски развој Васојевића 1700 - 1941

Ослободилачка борба црногорског народа, одбијање плаћања пореза турској власти и неповољна спољнополитичка констелација у којој се нашло Османско царство на измаку XVII вијека условили су да подловћенска Црна Гора дочека завршетак Морејског рата (1699) потпуно слободна од турске власти. Та слободна територија простирала се између Ловћена, ријека Зете и Мораче, Скадарског језера и Паштровачке горе.1 У већини осталих црногорских крајева турска власт је била незнатно примјетна, а негде се није ни осећала. Такав је случај био у Лијевој Ријеци, матици Васојевића који ће временом израсти у највеће црногорско племе. Лијева Ријека се налази на размеђи вода за Тару и Морачу, скоро на средини пута Подгорица - Колашин, надомак Морачком манастиру. Васојевићи у својој матици нијесу никад плаћали порез, нити су допуштали Турцима да слободно корачају на овом терену. Онемогућаван је и улазак представницима турског управног система у Лијеву Ријеку. Више разлога, понајвише економске природе, утицали су да се један број Васојевића крајем XVII и почетком XVIII вијека почне селити из своје матице. Они су се насељавали у подножју Комова и око Андријевице а затим су се добрим дијелом спуштали низ Лим и концентрисали у Ас око данашњих Берана. Неки Васојевићи су се директно преселили из Лијеве Ријеке у Виницку и на Буче. Житеље које су затекли назвали су Ашанима или Србљацима.2 Од почетка XVIII вијека почео се за Горње Полимље чешће употребљавати и географско-историјски назив Васојевићи који није подразумијевао само племенски и генетски смисао. Овај назив се касније раширио на сва братства у долини Лима. Он је садржао регионално обиљежје становништва Лимске долине. Васојевићи су постали територијална социјално-економска заједница која се распростирала од мјеста Ножице, код Лијеве Ријеке, до Љешнице иза Берана, потом између планине Бјеласице и Чакора, према Пећи, захватајући Полимље, Велику, Шекулар, Ровца, Горња Села. Ради се о једној јакој и продорној социјално-економској заједници коју чини црногорско становништво. Ово становништво је имало истовјетне националне и ослободилачке мотиве, а такође је његова социјално-економска угроженост под турском окупацијом била идентична.3 Васојевићи су у слабо насељеној Лимској долини имали знатно боље природне услове за економски развој него у својој матици. Па ипак, очекивани напредак био је тешко остварљив због сталне изложености турском притиску који се манифестовао у виду разних намета и зулума. Стога је идеал коме су непрестано тежили био потпуно ослобађање од турске власти. За Васојевиће се зубља слободе налазила испод Ловћена, чија је свјетлост показивала на правац националног окупљања и развитка. Видан корак у том смјеру начињен је 1700. године, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић издао синђелију црногорском митрополиту Данилу Петровићу у којој су, поред осталих подручја, обухваћени и Васојевићи.4 Тако се ово најистуреније брдско племе почело везивати за Цетиње. Успостављање политичких односа између Црне Горе и Русије 1711. године узроковало је велико одушевљење код православног становништва у Лимској долини. Био је то најдјелотворнији поклич за оружану акцију. Удружени са Кучима, Васојевићи су 1711. године напали и разорили градове Плав и Гусиње. Поразили су и турску војску из Босне и тако је спријечили да не крене према Пруту, главном руско-турском ратишту.5 Скала васојевићке борбе била је врло широка и у прољеће 1712. године. Испољила се у бескомпромисним нападима на турске феудалце, опсади Плава и Гусиња, дубљем продору низ Лимску долину и у унутрашњост Санџака.6 По свој прилици, Васојевићи и Кучи су се у љето 1712. године борили против Турака и албанских племена која су их подржавала.7 Видљиво је да је вјера у Русију, али и у цетињског владику, силно подстакла борбени елан Васојевића. Рат се уосталом претпостављао миру, пошто је то био једини излаз и могућност одмјеравања снага с непријатељем. Прегнућа Васојевића у Руско-турском рату 1711-1712. нијесу прошла незапажено. Руски цар Петар Велики је у својој грамати - захвалници поменуо и Васојевиће и изразио им захвалност за јунаштво и пожртвовање које су показали скупа са својим суседима у Руско-турском рату.8 Неугасива слободарска стремљења одредила су офанзивно становиште Црногораца из Лимске долине и у Аустријско-турском рату 1737-1739. године. Одлука о учешцу у овом рату донијета је на народном збору одржаном 1737. у Ситној Луци испод села Трешњева. Устаницима су се, на предлог војводе Вуксана и Деке Бојовића, придружили и Васојевићи из Лијеве Ријеке, као и борци из Куча, Братоножића и Климента. Брданска војска је имала око 5.000 ратника, од чега су Васојевићи бројали око 1.000 једноплеменика, а толико и њихови суседи у Асу и Шекулару. Правац надирања овог одреда ишао је преко Полице и Бихора на Лозну и Пештер. У Пештеру су похарали турска села, а затим су преко Сјенице и Старог Влаха стигли на планину Јелицу изнад Драгачева. У току овог надирања дошло је до пораза аустријске војске на фронтовима у Босни, Србији и Бугарској. Зато су се Аустријанци одлучили на повлачење према Сави и Дунаву. Такво опредјељење изазвало је деморализацију и осипање у устаничким четама из Васојевића, Куча и осталих брдских племена. Међутим, охрабрени аустријским обећањима у слање војне помоћи, у љето 1737, брдска племена су наставила да ратују по Старом Влаху и на читавом подручју између Лима и Ибра. Обећана помоћ није пристизала, па су прваци брдских племена увидели да представљају само инструмент у аустријским рукама. У септембру 1737. прекинули су сарадњу са Аустријанцима.9 Убрзо је наступило веома тешко стање за Васојевиће. Турци су били жељни освете и ништа их није могло спријечити у том науму. У томе је посебно предњачио Ходаверди-паша Махмудбеговић, препознатљив као жесток противник Васојевића. Он је крајем 1737. предводио турску војску која је извршила разур Васојевића. Сличан напад предузео је и 1738. године, када је похарао, посекао и дијелом прогнао многе Васојевиће у Метохију. Тада су и неки Шекуларци, Ашани и Васојевићи отишли из свог завичаја и трајно се населили у Србију.10 Изиграна од Аустријанаца, поколебана у савезништво с Млетачком Републиком, брдска племена се од средине XVIII вијека све више окрећу према природној матици - Црној Гори. Те везе његовали су и црногорски митрополити Василије и Сава. Турци су ове везе посматрали с огорчењем. Њихов најгорљивији противник био је метохијски паша Кариман Махмудбеговић. Он је у два наврата, 1756. и 1768, задао тешке ударце слободољубивим Васојевићима.11 Очито је да је ослањање на Црну Гору наносило Васојевићима доста мука и невоља, али није угасило њихов пламен отпора, моћ духа и кураж. Општецрногрску идеју, односно везивање судбине брдских племена за Цетиње, распламсао је и спровео у дјело црногорски митрополит Петар И Петровић Његош (1784 -1830). У припремама и вођењу битака на Мартинићима и Крусима 1796. године успостављено је јединство подловћенских и брдских црногорских племена. Општецрногорски збор је у августу 1796, уочи битке на Крусима, донио Стегу - правни акт конституционалног карактера у којем је изричито утврђено: напад на било који дио подловћенске територије или територије Брда третираће се нападом на црногорску цјелину.12 Досегнуто јединство дало је импозантан резултат. Црногорци су у јулу 1796. код Мартинића поразили војску Махмут-паше Бушатлије, а у септембру исте године нанијели јој пораз и у бици на Крусима (село надомак Подгорице). Након побједе на Крусима, у окриље Црне Горе ушле су области Бјелопавлића и Пипера.13 Васојевићи нијесу били ућесници у овим великим биткама, али ни хладнокрвни посматрачи неизвјесне судбине својих сународника. Они су заједно са Морачанима, Ровчанима, Ускоцима и Требјешанима, за вријеме другог похода турске војске на Црну Гору 1796. били у приправном стању и под оружјем. Устаници су се борили да спријече турску војску која је од Гусиња, Плава, Бихора, Бијелог Поља и Колашина, а по свој прилици и од Пљеваља, кренула на позив скадарског везира, да се прикључи његовој главнини која је пошла на Црну Гору. Ову турску војску зауставило је 685 ратника из поменутих племена. До одсудног боја дошло је на Лопатама, васојевићком селу у Лијевој Ријеци, истог оног дана када се водила битка на Крусима, дакле 22. септембра 1796. године. У жестоком окршају Турци су претрпјели потпун пораз. Били су приморани на повлачење.14 Држање више брдских племена у крање деликатној ситуацији било је часно и родољубиво, а поред тога онемогућило је један дио турских снага да ударе у леђа Пиперима и Бјелопавлићима. Засигурно, и ослободилачка борба Васојевића постаје саставни дио ослободилачке борбе црногорског народа за одбрану своје домовине. У XIX вијеку је готово сваки ослободилачки покрет у суседству налазио одјека у Горњем Полимљу. Тако је било и у вријеме Првог српског устанка (1804-1813) у којем је посредством брдских племена дошло до јачег повезивања Црне Горе и устаничких крајева. Важну улогу у овим дешавањима имали су Васојевићи, Дробњаци и Морачани. Због учешћа у српском устанку Васојевићи су 1807. године били изложени масовном турском терору. Турска освета није сломила њихова слободарска стремљења. Васојевићи су са осталим брдским племенима 1809. године у цјелини разбили турску позадину све до Подгорице и Никшића на западу па до Бијелог Поља, Пријепоља, Пљеваља, Сјенице на североистоку. Изагнали су из свог краја представнике турске власти и дочекали Карађорђа Петровића, вођу Првог српског устанка. Велика турска противофанзива у долини Мораве 1809. Године приморала је Карађорђа да се врати у Србију.15 Крах Првог српског устанка 1813. године веома се негативно одразио на положај хришћанског становништва у Санџаку, Горњем Полимљу и племенима црногорских Брда. Наступило је вријеме патњи и невоља, будући да су Турци обновили власт на овој територији. У Васојевићима је поново уведен чивчијски систем. Експлоатација сељаштва била је примјетна на сваком кораку. Предузути терор је изазвао и појачану исламизацију становништва у Васојевићима.16 То је само донекле слабило народно јединство. Српски кнез Милош Обреновић је водио прагматичну политику која је искључиво штитила српске интересе. Показивао је способност хладног рачунања и упорног чекања, па је избјегавао сукобе с Турцима. У то су се увјерили и васојевићки главари који су му се једном приликом обратили за помоћ у борби с Турцима и захтијевали „да их прими у своју земљу“. Кнез им је хладнокрвно одговорио да су Васојевићи „далеко од србијанске ограде“, те да не могу рачунати на његову подршку.17 Равнодушност српског кнеза утицала је да се Васојевићи поново окрену некадашњој политичкој оријентацији. Њихове ослободилачке тежње нашле су ослонац у Цетињу, што је било трајно политичко усмјерење Васојевића. Такво опредјељење свесрдно је подржавао Мојсије Зечевић, игуман манастира Ђурђеви Ступови. Зечевић је био духовни старјешина, идејни и политички вођа свога краја. Био је истрајан борац за ослобођење и присаједињење Васојевића слободном дијелу Црне Горе. Уживао је велико повјерење црногорских митрополита Петра I и Петра II Петровића Његоша. У томе су га непоколебљиво слиједили васојевићки прваци: Саво Поповић из Лијеве Ријеке, Симо Војводић из Коњуха, прото Гаврило из Присоје. Из манастира Ђурђеви Ступови, који је претворио у центар националног рада, пресудно је утицао на догађаје у Васојевићима.18 Турци су били чврсти у накани да сузбију ову активност. Зато су 1827. Године спалили манастир и ликвидирали неколико васојевићких првака.19 Значајан догађај за судбину матице Васојевића догодио се 1820. године када је црногорска државна организација проширена на Ровца и Морачу. Тада се подручје Лијеве Ријеке непосредно нашло уз црногорску границу. Порасла су и надања Љеворјечана за инкорпорирање у Црну Гору. Она су реализована у вријеме митрополита Петра II Петровића Његоша (1831-1851). Лијева Ријека и васојевићка насеља на горњем току Таре укључена су у састав црногорске државе.20 Тако је отпочео дуготрајан процес интегрисања Васојевића са слободном Црном Гором који ће трајати све до 1912. године. Важну карику у том ланцу направио је васојевићки војвода Миљан Вуков Вешовић (1820-1886). У Горњем Полимљу је држао бакљу слободе коју је преузео од игумана Мојсија Зечевића. Добио је од Петра II Петровића Његоша црногорски барјак и тако на симболичан начин означио трајну идеју водиљу свог племена.21 Ослободилачка борба Васојевића добија снажан замах и подиже се на већи организациони ниво. Такав узлет коренспондирао је са аспирацијама црногорског књаза Данила Петровића (1852-1860). Књаз Данило је стремио да прошири границе црногорске државе и поврати међународни субјективитет који је та држава некад имала. Турска је била енергична у намјери да осујети ова хтијења, па је крајем 1852. и почетком 1853. године повела рат против Црне Горе који је остао упамћен под именом прва Омер-пашина војна. Црна Гора се нашла у изузетно тешком положају. Књаз Данило се обратио и војводи Миљану Вукову захтјевом да Васојевићи притекну у помоћ Пиперима.22 Помоћ Васојевића није изостала. Црна Гора је, уосталом, била матица земља, за којом су тако силно жудили. Иако ојачани, Црногорци нијесу имали довољно снаге да амортизују нападе многобројније турске војске. Од коначне пропасти Црну Гору је спасила дипломатска интервенција Русије и Аустрије.23 Васојевићи су у овом рату показали апсолутну оданост Црној Гори и наговијестили бурне догађаје на својој територији. Бунтовни Васојевићи су одбијали потраживања ага и бегова за плаћање цетвртине и умањивали су порез турској власти. Турци су због тога ријешили да их казне и ангажовали су велику војску. Предводили су је     Али-бег гусињски из Плава и Хасан-ефендија Ћоровић од Бихора и Бијелог Поља. Они су 1854. године кренули на Полицу и околна села. Супротставили су им се Васојевићи из долине Лима и неколико чета из горњих крајева и Лијеве Ријеке. Жестоки окршаји догодили су се на Полици и у Бијелом Потоку. Турска војска је доживјела слом, а на бојишту је остало више од 200 њених војника. Поред привременог збацивања турске власти, укинут је и чивчијски систем продукционих односа.24 Ратна срећа није била пратилац Црногорцима у бици на Полимљу 1854. године. Због изложености великом нападу турске војске, Васојевићима је у помоћ притекло неколико стотина прекаљених ратника, састављених од чета Пипера, Морачана и Ровчана на челу са сердаром Јолем Пилетићем. То је био први случај да званично Цетиње пошаље помоц Васојевићима у њиховој дуготрајној ослободилачкој борби. Несналажење на новом терену узроковало је да Црногорци који су били у центру фронта не успију да издрже турски напад. Пораз је био евидентан, а посебно су страдале ровачке чете. Васојевићи, под командом Миљана Вукова, били су на десној обали Лима, испољивши храброст достојну дивљења. Они су у потпуности одбацили продирање Турака са своје стране. Турци су претрпјели пораз и на Бихору.25 Ови успјеси црногорске војске донекле су умањили ефекат турске побједе у Полимљу. То је, ипак, било недовољно да заустави страдање Васојевића у Горњем Полимљу.26 Турске власти су, упркос прокламованим реформама из 1856, наставиле да економски и социјално оптерећују црногорско становништво у Васојевићима. Порези и други намети нијесу били једнако подијељени између хришћанског и муслиманског живља. Такво стање изазвало је велике немире који су 1857. године прерасли у устанак и у Васојевићима и у Херцеговини. Понижења се више нијесу могла трпјети, па су васојевићки прваци раскинули склопљено неформално примирје са скадарским пашом. Истовремено су одлучили да се присаједине матици земљи - Црној Гори. На Цетиње су пошли васојевићки главари: поп Јосиф Поповић, Петар Николин Делевић, Дмитар Чукић, поп Зарија Протић, Шујо Шћепанов Драговић и војвода Стојан Симов Војводић. Своју намјеру изложили су књазу Данилу. Црногорски суверен, наводно, није прихватио овај захтјев, нити њихову молбу да им постави капетане, официре, барјактаре и перјанике. Васојевићки главари су били непоколебљиви у својој намјери. На њихову иницијативу исковани су златни капетански грбови које су ставили на црногорске капе. Затим су се прогласили црногорским капетанима у Васојевићима.27 Васојевићи су били силно одушевљени именовањем црногорских капетана у свом крају. Још већи емотивни набој изазвао је чин уједињења Васојевића с Црном Гором који је обављен на великом ускршњем збору код манастира Ђурђеви Ступови. Успостављене капетаније на територији Горњег Полимља дјеловале су као војно-управне јединице на територијалном принципу. Капетани су били носиоци војне, судске и управне власти на одређеном подручју. Интересантно је да је војвода Миљан Вуков, по одобрењу књаза Данила, формирао једну капетанију од мијешаног црногорског и муслиманског становништва на простору села: Горња Ржаница, Новшићи, Брезојевица, Пепића. Именовани су и главари из редова Албанаца и исламизираних Црногораца.28 Очито је да је Миљан Вуков схватио нужност повезивања и духовног интегрисања читавог становништва на простору Васојевића. Поред формирања капетанија, у Васојевићима су успостављене и остале грађанске и војне установе црногорске државе. Извршен је и избор перјаника који су бирани од виђенијих људи из свих братстава. Словили су као људи од утицаја у својој средини, братству и народу. Перјаници су помагали капетанима у обављању њихове судске и административне власти. И војска је организована по узору на црногорску војну организацију. Именовани су стотинаши, затим барјактари и водници. Представници власти су сакупљали порезе за књаза Данила, што је била још једна потврда потпуног административног и политичког осамостаљења од турске власти.29 Поуздано је утврђено да је у 1857. години у Горњем Полимљу створено шест капетанија, да би 1858. и 1859. биле организоване још четири капетаније (Фемића Крш, Шекулар, Полимље и Велика). Капетаније у турској граници егзистирале су и након повлачења црногорско-турске границе кроз Васојевиће 1859. године. Ту су функционисале све до завршетка Црногорско-турског рата 1862. године.30 Ослободилачки покрет у Васојевићима и Херцеговини је све снажније буктао. Турци су били одлучни у намјери да га угуше, па је нови рат био сасвим извјестан. Таква констелација је одредила да књаз Данило прикључи црногорским војним побједама још један подвиг. Црногорци су у мају 1858. године у реону Граховца нанијели Турцима страховити пораз. Велике силе су након ове битке приморале Османско царство да пристане на разграничење са Црном Гором. Међународно призната гранична линија између Црне Горе и Турске утаначена је крајем 1858. године на конференцији амбасадора Великих сила у Цариграду. Ова конференција представља значајан искорак у напорима Црне Горе за стицање међународног признања. На њој је Црна Гора добила граховски крај, Никшићке Рудине, Жупу Никшићку, Горње Васојевиће, Липово и дио Дробњака и Куча. Њена територија је увећана за око 1.500 км².31 Васојевићи су у сјајном расположењу дочекали вијест о црногорској побједи на Грахову. Упутили су 24. маја 1858. Године честитку књазу Данилу у којој су истакли да су неизмјерно радосни што је оружје црногорско над општим непријатељем побједу одржало.32 И они су жељели да дају допринос црногорској ратној слави, па је војвода Миљан Вуков уз подршку војводе Новице Церовића, одлучио да нападне и разори Колашин. Утврђени Колашин са немирним муслиманским становништвом био је велика сметња за административно јединство Васојевића и продор Црне Горе према Тари и Лиму. Неколико чинилаца детерминисало је овај црногорски напад. Миљан Вуков и Новица Церовић су тешко прихватали неумјесне пријекоре славољубивих катунских главара да су због страха за своје животе изостали са боја на Грахову. Ова оптужба је била неутемељена јер су Миљан Вуков и Новица Церовић у вријеме Граховске битке имали задатак да бране приступ Турцима у долину ријека Лима и Таре. Војвода Миљан је имао лични мотив да се освети колашинским Турцима који су убили његовог брата Ђорђија. Пресудни разлог за овај подухват била је намјера да се приликом разграничења с Турцима добију што јачи аргументи за проширење црногорске територије.33 Брижљиве припреме претходиле су нападу Црногораца на Колашин 22. јула 1858. Напад је био брз и силовит и изненадио је Турке. Новица Церовић је са Ускоцима, Дробњацима и Шаранцима напао на турске катуне на планини Сињајевини. Овај одред је разбио Турке, запалио седам катуна и заплијенио стоку. Милисав Мишнин Вујисић је са Морачанима и Ровчанима ударио на Турке са лијеве стране Таре у правцу насеља Бабљак. Васојевићи на целу са Миљаном Вуковим и Николом Бошковим Томовићем јуришали су од Кључа и Речина на централни дио Колашина. Притекао им је у помоћ и одред Братоножића које је предводио Вук Митровић. Око града и у самом Колашину вођене су жестоке борбе. Турци су се пред све јалим нападима затворили у куче и куле. Црногорци су били спремни и за тај изазов. Формирали су специјална одјељења - секираше, који су били задужени за рушење утврђених кула. Турци су, и поред велике храбрости ослободилаца, пружали жесток отпор, те је на појединим кулама изгубило живот и по неколико десетина Црногораца. На капијама куле Зека Мартиновића погинули су васојевићки капетан Митар Вукотин Чукић и његових десет бораца. Рањен је и доњовасојевићки капетан Цемо Делевић. Интересантно је да су у бици за ослобођење Колашина учествовале и Црногорке. Оне су приносиле сламу и сијено намијењено за паљење кула, а биле су и веома ангажоване на пружању помоћи рањеницима.34 Послије низа окршаја, Црногорци су 28. јула 1858. године страховиторазорили Колашин, најзлогласније турско упориште на овом подручју. Спаљене су све куће и зграде. Поштеђена је једино џамија. Црногорска војска је имала осетне губитке, око 200 бораца, док су Турци оставили на бојишту око 600 људи.35 Битка за Колашин је остала упамћена и по томе што су први пут у историји свог ратовања Црногорци заузели један утврђени град без неопходних војних справа. Разарање Колашина озлоједило је књаза Данила, будући да су Велике силе оптужиле Црну Гору због кршења примирја. Зато је црногорски суверен одлучио да казни инспираторе ове акције - Миљана Вукова и Новицу Церовића. Церовић се због тога склонио у Рисан, док су Миљана Вукова перјаници довели на Цетиње. Одузели су му грб и сабљу и стрпали га у тамницу. Васојевићки војвода се правдао пред књазом да је напад на Колашин био узрокован многобројним турским непочинствима. Ово оправдање које је почивало на реалним чињеницама, војвода Миљан је саопштио и страним конзулима у Дубровнику. Они су прихватили Војводину одбрану.36 Тако је овај дипломатски инцидент био завршен на задовољство црногорске стране. Побједа над турским снагама у Колашину имала је завидан значај за интересе Црне Горе на војничком и економском плану. Колашин, додуше, није остао у саставу Црне Горе, али то више није било мјесто чији су становници сијали страх за околне крајеве - Васојевиће и Морачу. Осим тога, Васојевићи су добили цјелокупно подручје пространих планина од Матешева до врха Бјеласице, Јеловице, Локве и Турије. Економски ефекат разарања Колашина огледао се и у чињеници да је Турска изгубила просторе погодне за развој сточарства, као што су Матешево, Баре, Мала Планиница, Речине и планине развођем Таре и Лима.37 Османско царство је 1858. године под притиском Великих сила, нарочито Француске, морало да прихвати разграничење са Црном Гором. Послије много дипломатских несугласица, у току 1858. и 1859. године повучена је граница између Црне Горе и Турске. Ова граница, нажалост, није обухватила читав простор Васојевића. Тачније, само је једна трећина Васојевића инволвирана у Црну Гору, док су двије трећине територије остале под Турском. Нова граница у Васојевићима повучена је источно од Кома, Мојанским потоком, Злоречицом и Лимом до ушћа Трепачке ријеке, а затим је ишла овом ријеком до планина Турије и Бјеласице. Овакво разграничење произвело је огромно незадовољство и у Васојевићима и у Црној Гори којој није допуштено да обједини већ ослобођени дио Горњег Полимља од Плава па до близу Бијелог Поља.38 Доњи Васојевићи, како се звала територија племена у границама Турске, посебно су се тешко мирили са успостављеном границом која их је одвојила од истовјетног етничког простора. Предстојало је доба нових борби, искушења, пожртвовања. Одмах по ступању на пријесто, млади црногорски суверен Никола I Петровић (1860-1918) наставио је да распирује пламен ослободилачке борбе код свог народа. Гајио је и веће амбиције, па је настојао да и Србију подстакне да зарати са Османским царством. Операционализацију ове идеје повјерио је војводи Миљану Вукову. Војвода је требало да организује један одред у Васојевићима који би прешао преко османске територије у Србију. Овај одред је, наводно, имао задатак да Црној Гори донесе ратну помоћ обећану од српске Владе. Миљан Вуков је испунио жељу свог господара и крајем маја 1861. године формиран је одред код манастира Ђурђеви Ступови и именоване су његове старјешине. Одред је имао око 260 људи, углавном одважних Васојевића. Вођа одреда био је Шујо Шћепанов Драговић, а у овој јединици били су и познати васојевићки главари: Милун Новов Вешовић, Зарија Бакић, Радоје Ђуров, Ристо Попов, Иван Бојовић и други. Придружили су им се и Иво Јовов Ивановић, Марко Матов Матиновић и Марко Даичин Мартиновић, књажеви изасланици из цетињског краја који су били у саставу љеворјечког одјељења на челу са Милуном Нововим Вешовићем.39 Храбра васојевићка експедиција је, послије низа борби с Турцима, успјела да 20. јуна 1861. стигне на српску границу код Васиљевића на Јавору. Долазак одреда запрепастио је српску Владу. Српски кнез Михаило Обреновић је био уплашен и због протеста Османског царства и стога се опредијелио на оштру реакцију према приспјелим Васојевићима. У исказивању лојалности према турском захтјеву српска Влада није имала мјере. Њена војска је разоружала Васојевиће, подијелила их у мање групе и интернирала у Ваљево, Чачак, Крагујевац и друга мјеста. Тамо су боравили у веома лошим условима за живот. Књаз Никола је био огорчен оваквим поступком српске Владе. Послао је у Србију једног свог официра и два перјаника с писмом у коме је изричито тражио да се Васојевићи врате у Црну Гору преко турске територије. Кнез Михаило је удовољио захтјеву црногорског суверена. Повратак прве групе Васојевића коју је чинило 29 Љеворјечана био пун невоља. Ова група се у Гиљеви сукобила са Турцима и том приликом је изгубила шест бораца. Убрзо су се преко Санџака, у мањим групама, вратили кући и преостали Васојевићи. Помијешана осећања одговорности према куражним Васојевићима и озлојеђености на српску Владу утицали су да се књаз Никола и његов отац велики војвода Мирко опредијеле за несвакидашњи потез. Поред одликовања учесницима похода, на Цетињу је подигнут и споменик одјељењу Милуна Новова Вешовића. Књаз Никола није крио да подигнути монумент представља и споменик издајства Србије.40 У овој изјави има дакао пренаглашене љутње, али епизода с васојевићком експедицијом највјерније осликава оновремене односе између борбеног Цетиња и пасивног Београда. Пасивност Србије није зауставила Црну Гору у ширењу устанака у пограничним областима. Кључна подручја антиосманског отпора налазила су се у Васојевићима и Херцеговини. Та константна ослободилачка жаришта Турска је жељела да уништи, а такође је 1862. године повела и рат против Црне Горе. Турском војском је командовао Омер-паша Латас. Омер-паша је са 55.000 војника кренуо на Црну Гору. Његова војска је надирала из три правца: Херцеговине, долине Зете - од Подгорице и Скадра и из Санџака и северне Албаније на Васојевиће. Васојевићки ратници су и овог пута часно одговорили тешком задатку. Извојевали су двије велике побједе над лимским корпусом генерала                         Хусеин Авни-паше који је бројао око 20.000 бораца. У бици на Превији (1862) Ваојевићи су се муњевито окомили на Турке и наметнули им борбу на кратком одстојању. Турци нијесу могли да издрже такав начин борбе. Њихова војска била је разбијена и дала се у безглаво бјекство у оближњу варошицу Плав. Значај црногорског тријумфа на Превији био је у томе што је њиме поремећен план спајања три велике турске армије. Поред војводе Миљана Вукова, у овој бици су учествовали и истакнути васојевићки прваци: Ђоле Радунов Лабан, Зарија Бакић, Зарија Протић, Милун Новов Вешовић, Шујо Шћепанов Драговић, Стојан Војводић, Ђуро Марјанов и други.41 Продор великих турских трупа у Васојевиће није допуштао предах војсци Миљана Вукова. Војвода Миљан је истог дана, након битке на Превији, похитао у помоћ својим племеницима у селу Будимље. Они су се с ријетком издржљивошћу одупирали надмоћнијој турској војсци, а у томе су предњачили браћа Миро и Радисав Дедовић, браћа Пантовићи, Милован Рајичев Голубовић, поп Јосиф Поповић, Милун Фемић, ратници из братства Бабовића и други. Знатно ојачани, Васојевићи су прешли преко брда Јасиковац и тако нагнали Турке у бјекство према Полици и Буковику.42 Без сумње, и ова битка припада значајним датумима црногорског ратовања. Турци нијесу, упркос поразима, одустајали од замисли да сатру поносне Црногорце у Лимској долини. У мају и јуну 1862. предузели су нову офанзиву великих размјера. Она је у почетку дала жељени ефекат. Турска војска је привремено запосела устаничке територије, спалила 44 села, манастир Ђурђеви Ступови и још неколико сакралних објеката и, коначно, уништила скоро сву имовину народа. Њихова главна замисао није била остварена, пошто су их Васојевићи спријечили да се пробију замишљеним правцима преко планина Трешњевика и Лисе према Лијевој Ријеци и долинама Мораче и Зете, ка Подгорици и Спужу.43 Васојевићи нијесу представљали само бедем турском надирању према својој матици земљи, већ су са силним еланом ишли и у помоћ црногорским браниоцима. Војвода Миљан Вуков се са 1.500 Васојевића пребацио 1862. године на црногорско-турски фронт изнад Ријеке Црнојевића. Ту је испољио велику пожртвованост у биткама на Метеризима и на Улићима и видно допринио заустављању Омер-пашине армије на прилазима Цетињу. Рат између Црне Горе и Турске прекинут је на интервенцију Великих сила. Склопљени мир изневјерио је надања Васојевића о уједињењу са слободном Црном Гором. На подручју највећег црногорског племена повучена је такозвана Хафиз-пашина граница која је водила од планине Кома према Злоречици и Лиму до Трепче, потом до брда Бача и даље до Колашина и Владоша.44 Васојевићи су били незадовољни овом границом. То их, ипак, није онеспокојило да истрају у даљој ослободилачкој борби. Ослободилачка стремљења Васојевића приморала су турске власти да размишљају о подизању једног сталног војно-управног средишта којим би затворили границу према Црној Гори. Тиме би турска власт над овим крајем била сигурнија и ефикаснија. Ново насеље изграђено је у љето 1862. године на лијевој обали Лима, на простору Богавског луга, надомак села Берана, по којем је и добило име. Поред политичких фактора, турске власти су основале градско насеље у атару села Беране и због других погодности, као што су добри услови за ширење града, могућност снабдијевања водом. Беране је у почетку свог егзистирања имало готово карактер војног логора. Језгро града чинила је тврђава на Јасиковцу с јаком артиљеријом, а испод брда су изградени стамбени објекти. У њима су живјели жене и деца, па је ово насеље названо Хареми. Крајем шездесетих година XIX вијека, Мехмед-бег Јајчанин је начинио прво усмјеравање развоја на лијеву обалу Лима. Тада су трасиране широке и праве улице, дуж којих се одвијала изградња јавних и стамбених објеката, као и објеката од економског значаја (занатске радње, дућани, кафеџинице). У Беранама је 1867. године живјело 400 становника, а на почетку XX вијека у њему је стално боравило 600 породица. Становништво се претежно бавило трговином житом, стоком и сточним производима.45 Ослободилачке тежње условиле су Васојевићки устанак из 1875. године. На ту основу надовезали су се неријешени социјални и политички проблеми. Васојевићи су се поново подигли на борбу у вријеме Херцеговачког устанка (1875-1876), па је Црна Гора недовољно пратила велики отпор свог најмногобројнијег племена. Васојевићи су били и без потребног наоружања и муниције. Васојевићи су у првој години устанка, до јуна 1876, постигли крупне војне успјехе, углавном на подручју горњег тока Лима. Устанак је проширен на десну обалу Лима, кад је почео Црногорско-турски рат 1876. године (Вељи рат). Захватио је Шекулар, Велику и остала села између Плава на југу и Бихора на северу. Око 3.500 до 4.000 бораца било је у Васојевићком одреду. Ратна разарања утицала су да у Црну Гору избјегне око 15.000 житеља с обје стране Лима. Избјеглице су остале у Црној Гори све до завршетка рата 1878. године. Васојевићки устаници су током 1876. године у долини Лима срушили турску власт, разорили више утврђења и граничних кула и у неколико наврата долазили до близу Берана и Плава и Гусиња. Велике борбе вођене су око манастира Ђурђеви ступови, у Доњој Ржаници, Шекулару, Горњој Ржаници и Превији изнад Андријевице.46 Васојевићки борци су и у Вељем рату несебично помагали црногорску војску у њеним операцијама у Херцеговини. Упркос свим недаћама на свом фронту, из састава Васојевићког одреда издвојен је елитни батаљон Тодора Вуковића, сина војводе Миљана Вукова, и придружен књажевој војсци. Тодор Вуковић се показао као изузетно способан војсковођа. Његов одред, састављен углавном од бораца из Лијеве Ријеке и Коњуха, одликовао се јунаштвом у биткама на Бишини и Вучјем Долу у јулу 1876. године. Књаз Никола је о васојевићком јунаштву и њиховој проливеној крви на херцеговацком фронту написао:47 Лила си се на све стране ђе је преша књазу била, Невесиње и До Вучји, и Пиву си натопила. Послије извјесног примирја између Црне Горе и Турске (новембар 1876 - април 1877), борбе у Васојевићима настављене су у јуну 1877. године. Офанзиву широких размјера предузео је генерал Мехмед Али-паша, који је командовао турском војском од око 20.000 војника. Супротставио им се Васојевићки одред, појачан са још два црногорска батаљона и једним доњоморачким батаљоном. Црногорска војска, под командом Миљана Вукова, нанијела је тешке поразе снагама Мехмед Али-паше на Јеловици и Буковој пољани, а затим су у другој половини јуна 1877. страховито потукли турску војску у Доњој Морачи.48 Ваља истаћи да су Васојевићи, под вођством Тодора Вуковића, учествовали од новембра 1877. до 10. јануара 1878. и у ослобођењу Бара.49 У љето 1877. године Васојевићи су готово у цјелини били ослобођени. Ван њиховог домашаја остали су само Беране, Плав и Гусиње. Примирје из јануара 1878. године прекинуло је борбе за ослобођење ових градова. Црној Гори је на Берлинском конгресу, 13. јула 1878, званично призната државна независност. Она се и више него двоструко проширила. Њена површина износила је 9.475 км². Црној Гори су припали и предјели васојевићки: Шекулар, Ријека Марсенића, Навотина, Горње Луге, Улотина, Грачаница, Машница, Мурина, Велика, Новшићи, Плав и Гусиње са околином.50 Црној Гори ипак није допуштено да задржи сву ослобођену територију у долини Лима. Османском царству остављено је Беране са широм околином. Уопште, Турској је припао цјелокупан простор Доњих Васојевића. Тако се проширење црногорске државе у овој регији свело на само још једну трећину територије Васојевића, јер су Плав и Гусиње, послије накнадних интервенција великих сила и оружаних борби, остали у саставу Турске.51 Историјски најзначајнија тековина Берлинског конгреса била је међународно призната црногорска држава, најкомплексније добро које конституише и има један народ. Иако нијесу у цјелини укључени у састав матице земље, жртвовања и храброст Васојевића трајно су уткани у ослободилачку борбу црногорског народа. Њихово слободарство и борба представљају незаобилазне саставнице од којих је саздана државна зграда Црне Горе. Зора слободе није сванула у Доњим Васојевићима (берански крај) 1878. године. За Васојевиће је слобода и даље остала кључни критериј људског вредновања. Увиђајући да је ријеч о опстанку, њих није савладала малодушност, нијесу клонули духом, нити су се предали очајавању. Радослав Јагош Вешовић наводи да је само у раздобљу 1882-1892. у Васојевићима избило више буна због турског терора и разних намета. У овим сукобима погинула су 84 Васојевића, док су Турци изгубили око 100 својих људи.52 Сукоби су се наставили и у доцнијем периоду, а насиља над православним становништвом чинили су и Албанци из Ругове. Оружани инцидент из 1898. између сељака Петњика и Руговаца прерастао је у сукоб већих размјера. Петњичанима су брзо дошли у помоћ Будимљани, Лужани, Ржаничани и други, док су Руговцима помагали турски војници из Берана. У овом сукобу погинуло је 15 и рањено 19 Васојевића, а берански низам је спалио око 450 кућа у Лугама.53 Све наде Васојевића у тим тешким тренуцима биле су, као и обично, окренуте према Црној Гори. Црна Гора је наоружавала своје сународнике у Доњим Васојевићима, пружала уточиште избјеглицама, али није била потпуно спремна за нови рат против Турске. Није могла ни да рачуна на помоћ Србије и Русије, јер су оне, преокупиране својим интересима, биле неосетљиве за рјешавање црногорских проблема. Књаз Никола је страховао да би црногорску интервенцију у беранском крају могла искористити Аустро-Угарска као повод за окупацију Новопазарског Санџака. На Цетињу је процијењено да још нијесу сазрели услови да се Доњи Васојевићи политично присвоје своме природном коријену. Зато им је савјетовано да буду стрпљиви и опрезни.54 Уздржаност Васојевића имала је своје границе. Пореска оптерећења и репресија турских власти биле су тешко подношљиве. Сваког дана очекивао се нови инцидент. Најозбиљнији се десио средином јуна 1906. године у селу Велиду, када су гњевни Васојевићи убили четворицу Турака због насилног наплаћивања пореза. Званично Цетиње енергично је реаговало. Црногорске власти крајем августа 1906. године ухапсиле су на својој територији тројицу окривљених Велидана и спровеле их у затвор у Подгорици.55 Тиме је узаврело стање у беранском крају било донекле утишано. На нови инцидент није се дуго чекало. Турски војници су у јулу 1907. године насилно ушли у село Луге да би наплатили порез и приморали сељане да раде на подизању нове војне касарне у Беранама. Том приликом убили су осам Лужана, међу којима је била и једна жена. Овај догађај изазвао је огромно незадовољство у Доњим Васојевићима. Наговјештавала се нова буна. Оружани отпор спријечен је захваљујући обазривости црногорских пограничних војних старјешина.56 Црна Гора још није имала снаге за рат. Чекао се, ипак, погодан тренутак за коначни обрачун с Турском. Турске власти у беранском крају са посебним су огорчењем посматрале приврженост Васојевића и осталог православног становништва Црној Гори. Стога су им од октобра 1906. године забраниле да носе црногорску капу. Ова забрана код Црногораца је изазвала мучан осећај подређености и покушај да се потре њихово национално опредјељење. Васојевићи су одбили да поштују ову забрану. Турске власти су одговориле хапшењем, нарочито угледнијих племенских првака. Због ове мјере званично Цетиње је упутило оштар протест турском посланику у Црној Гори. Турска влада је крајем 1906. године ипак попустила. Дозволила је Васојевићима да носе црногорску капу, али под условом да се умјесто иницијала књаза Николе (H. I) на капи налази крст, звијезда или неки други знак.57 Овај случај илустративно говори колико су Васојевићи и у крајње тешким друштвеним околностима држали до црногорског националног идентитета. Политичка ситуација у беранском крају нарочито се заоштравала од 1911. године. Црна Гора је од тада још издашније помагала своје загранично становништво. Спремао се и завршни ударац Османском царству на окупираним територијама. Црногорска влада је у јулу 1912. године тајно послала 24 потпоручника у берански крај. Они су имали задатак да уз сарадњу са народним главарима организују војне чете и поучавају их војним вјештинама. У Андријевици су житељи из више мјеста (Ржанице, Роваца, Калудре, Шекулара) примили нове пушке од Радомира Вешовића, команданта Васојевићке бригаде. Турска војска је дознала за припремање устанка, па је у августу 1912. упала у Доњу Ржаницу. Немилосрдно се обрачунала с више становника. Турска војска је у августу 1912. напала и на поличка села. Храбро јој се супротставио Полички батаљон (око 400 бораца), који је успио да заштити становништво у одступању према црногорској граници. Тада је из овог батаљона погинуло десет, а рањено осам бораца.58 Сукоби у Доњој Ржаници и Полици били су увод за нове, много веће битке у Доњим Васојевићима. Црна Гора је 8. октобра 1912. године објавила рат Османском царству. Убрзо су то урадиле и остале балканске државе. У овом рату балканске земље нашле су се први и једини пут удружене у једном ратном савезу. Васојевићи су у Првом балканском рату имали чак 13 батаљона (седам горњовасојевичких и шест доњовасојевичких). Васојевичка бригада била је у саставу Источног одреда, чија се зона операција налазила у Затарју, Полимљу и другим крајевима Санџака. Источни одред имао је 12.600 бораца, који су располагали и са 32 артиљеријска оруђа. Његов командант био је бригадир Јанко Вукотиц, а Васојевиће су предводили бригадни генерал Радомир Вешовић, војвода Лакић Војводић, којег је на мјесту команданта Доњовасојевичке бригаде замијенио Авро Цемовић, затим Урош Ђукић, Саво Ђукић, Стефан Драговић, Радуле Јованов, Драго Бојовић, Туро Војводић и Мијо Дедовић. Турска војска није успјела да издржи сву силину јуриша Источног одреда у октобру 1912. Поред осталих градова, 16. октобра 1912. године ослобођено је и Беране. Незадрживо напредовање васојевичких батаљона крунисано је 19. октобра 1912. ослобађањем Плава, а сутрадан (20. октобра) било је слободно и Гусиње.59 Црна Гора је у балканским ратовима увећала своју територију за 4.958 км². Припало јој је и подручје око Подгорице, Метохије до Бијелог Дрима и дио Новопазарског Санџака, градови Мојковац, Бијело Поље, Беране, Пљевља, Рожаје, Плав, Гусиње, Пећ и Ђаковица. Површина Црне Горе износила је 14.433 км². Тако је цјелокупни простор Васојевића, површине преко 2.000 км², напокон ушао у црногорско државно окриље. Црна Гора је 6. августа 1914. званично објавила рат Аустро-Угарској, игноришући обећања Беча да ће јој у случају неутралности обезбиједити територијално проширење, финансијску помоћ и гарантовање независности. На најодговорније дужности у штабу Црногорске врховне команде краљ Никола је поставио српске официре. Њима није било тешко да црногорску војску инструментализују у складу са стратешким интересима Србије.60 Васојевићки одред је у Првом свјетском рату имао широко поље дјеловања. Ратовао је на Косову, Метохији, у Албанији, Босни и Санџаку. Жртвовао се и приликом повлачења српске војске на линији фронта дугој око 150 км. Жестоке борбе вођене су на Турјаку у зиму 1915/1916, које су се наставиле на прилазима Беранама. Васојевићи су били на измаку снаге пред знатно бројнијим непријатељем. Аустро - угарска војска је 10. јануара 1916. освојила Беране.61 Период аустро-угарске окупације још више је погоршао ионако тешку економску позицију становништва у Васојевићима. Глад је перманентно мучила исцрпљено становништво. Аустро-угарске власти су за потребе своје војске увеле и реквизицију за пољопривредне производе.62 Један број Васојевића, који је избјегао интернирање, одметнуо се у шуму. То су били комити, храбри противници окупационих власти. У Васојевићима их је било преко 300. Постојали су и амбициознији планови. Генерал Радомир Вешовић, војни министар у црногорској влади, радио је на подизању оружаног устанка. Окупационе власти осујетиле су ову замисао.63 Пробој Солунског фронта 1918. године подстакао је интензивније дјеловање комитских чета у Црној Гори. Избили су и оружани устанци. Заједничким прегнућем устаника и комита Црна Гора је у раздобљу октобар-новембар 1918. ослобођена од аустро-угарске окупације. Беране је потпуно ослобођено 14. октобра 1918. године.64 Веома брзо након ослобођења, у Црној Гори је дошло до промјене војне и политичке ситуације. Она је била иницирана одлуком донесеном на међусавезничкој конференцији у Версају од 7. октобра 1918. године. Ова одлука је налагала да савезничке трупе окупирају Црну Гору. Донијета је на инсистирање Француске која је имала политичке претензије на Балкану. Иако је одлуком у Версају била искључена могућност да српске трупе могу окупирати Црну Гору, Француска им је допустила учешће у операцијама на црногорском тлу.65 Како било, Црну Гору су у новембру 1918. године окупирале савезничке војске француских, енглеских, италијанских, америчких и српских трупа. Српске јединице биле су најбројније и распоређене су у унутрашњости Црне Горе. Одмах су кренуле у жустру акцију. Српска врховна команда је расформирала пет самоорганизованих црногорских батаљона, а пуковник Драгутин Милутиновић, командант српских трупа за Црну Гору, 12. новембра 1918. издао је наредбу којом је распустио црногорске комитске чете. Мотив за овакве поступке српске Владе и Врховне команде налазио се у чињеници да ове формације у одређеном тренутку не подрже пројекат о безусловном уједињењу Црне Горе и Србије.66 Послије уласка у Црну Гору, дјеловање српских трупа било је превасходно политичког карактера. Њихов главни задатак био је да уз помоћ дијела Црногораца раде на сједињењу Србије и Црне Горе. Реализација овог пројекта била је олакшана и због тога што је француска влада онемогућила краљу Николи И Петровићу повратак у Црну Гору. Српска Влада је успјела у намјери да краља Николу представи као потенцијалног реметиоца у успостављању кохезије савезничких трупа у Црној Гори.67 Према инструкцијама српске Владе формиран је и привремени Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе. Ово тијело је на својој седници, одржаној 7. новембра 1918. године у Беранама, прописало Проглас о расписивању избора и Правила за бирање народних посланика за  “Велику народну скупштину“. Ови прогласи послати су окружним начелницима у Црној Гори којима је наложено да се избори за по вјеренике обаве за највише седам дана. То је значило да је за изборе посланика остало свега неколико дана, пошто је у ондашњ им саобраћајним приликама требало да прође више дана да пошта из Берана стигне до Улциња, Бара, Цетиња и других удаљених градова.68 И остали фактори убједљиво говоре да је српска Влада тако аранжирала изборе да би се званична Црна Гора ставила пред свршен чин. Према Правилима Централног извршног одбора, посланици су бирани на јавним зборовима, уприличеним без бирачких спискова, без идентификације грађана и без бирачких одбора. Изборни скупови нијесу ни одржани у многим капетанијама, него су посланици једноставно именовани. Такви случајеви забиљежени су у Беранском и Пљеваљском округу, а посланици бирани у Андријевици представљали су грађане плавско-гусињског среза, мада у овим подручјима повјереници нијесу учествовали у бирању тих посланика.69 У Црној Гори је постојало прилично расположење становништва за уједињење њихове државе са Србијом, као и за стварање југословенске државе. Пројугословенско становиште, уосталом, заступао је и краљ Никола.70 Али, око начина уједињења врло брзо су избила прва неслагања. Присталице безусловног уједињења Црне Горе са Србијом нијесу показивале ни минимум респекта према својим опонентима који су заговарали рјешење да Црна Гора сачува државни субјективитет у новој државној творевини.71 Српска Влада је употребљавала разна средства како би обезбиједила успјех свог политичког концепта у Црној Гори. По наређењу Николе Пашића, председника српске Владе, издвојено је три стотине хиљада франака за „пропагандни рад“ у Црној Гори. Од те суме дато је Јанку Спасојевићу, члану Централног извршног одбора, 200.000 динара. Спасојевић је брзо потрошио добијени новац, па је у нобембру 1918. тражио од српске Владе чак милион франака за пропагандно-политички рад у Црној Гори.72 „Велика народна скупштина“ у Подгорици је отпочела са радом 24. новембра 1918, а засиједала је до 29. новембра исте године. Скупштинска засиједања одржавана су у згради Монопола, око које се налазило једно одјељење српске војске. Скупштини је присуствовало 165 посланика. Међу њима се налазило и 20 посланика из Васојевића. Саво Фатић је био један од потпредседника Скупштине, а остали чланови су били: Александар Бојовић, Божидар Томовић, Богдан Обрадовић, Велимир Јојић, Вукајло Девић, Јефто Поповић, Љубо Бакић, Мило Делевић, Марко Ћулафић, Милосав Раичевић, Митар Обрадовић, Милић Дабетић, Милан Поповић, Ново Вугделић, Никодим Цемовић, Никола Мићовић, Радосав Јоксимовић, Сава Драговић и Томо Јоксимовић.73 Главне одлуке на Подгоричкој скупштини донијете су на II редовној седници од 26. новембра 1918. године. Двије најважније одлуке су гласиле: „1. Да се краљ Никола I Петровић Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола; 2. Да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића те тако уједињена ступи у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца“.74 Одлуке Подгоричке скупштине биле су нелегалне и нелегитимне. Скупштина је организована мимо свих правила легалног процеса. У вријеме њеног одржавања егзистирала је црногорска држава која је имала међународноправни легитимитет и континуитет. Постојала је црногорска Влада, црногорска Скупштина изабрана на изборима 1914, црногорски Двор при којем су били акредитовани представници Великих сила и Србије, црногорски Устав и закони.75 Одлуке Подгоричке скупштине значајно су промијениле судбину Црне Горе. Црногорска држава је фактички престала да постоји, што је на експресан начин санкционисано у Прокламацији регента Александра од 1. децембра 1918, којом је проглашено стварање југословенске државе. У Прокламацији нигде није поменута Црна Гора. Пашићев концепт присаједињења Црне Горе Србији у потпуности је реализован. Карактер и садржај уједињења прокламованог на „Великој народној скупштини“ произвео је велико незадовољство код једног дијела Црногораца. Они су горљиво захтијевали да се уједињење изврши на равноправној основи и да о њему одлучују легални представници Црне Горе. Постојали су и други разлози који су увећавали огорчење Црногораца. Томе су понајвише допринијели репресија и недолични поступци српских трупа у Црној Гори. О том односу говори сљедећи навод: Црна Гора није третирана као савезничка земља, која је у рату изгубила многе своје синове, па и саму слободу. Према њој се поступало као да је то непријатељска земља и територија.76 Поборници безусловног уједињења су искористили ново вријеме за поравнање старих рачуна. Омаловажавали су династију Петровић и црногорску ратну славу, прогонили потенцијалне присталице краља Николе. На ово су се надовезале и изузетно тешке економске прилике. Глад је била уобичајена појава.77 Тако су већ на самом почетку живота у заједничкој држави демантоване гласине о привредном и економском просперитету Црне Горе у новој заједници. Наведени разлози детерминисали су припреме за отпочињање устанка. Устанак је избио на Божић 1919. године у Цетињском срезу. Неорганизованост и стихија пратили су дјеловање устаничке војске која је претрпјела више пораза на разним секторима. Сукоби на Цетињу су дефинитивно престали 14. јануара 1919. године. Дио устаника је побјегао у Боку Которску и Бар, а значајан дио се одметнуо у шуму и наставио борбу.78 Усљед терора окупационих трупа, један број Црногораца је напустио своју земљу. Они су у јануару 1919. године упутили двије изјаве председнику САД-а,Вудроу Вилсону, у којима су тражили дипломатску интервенцију Америке у поновном успостављању црногорске државе. Група од 168 црногорских грађана у Италији молила је Вилсона да не допусти да се ногама гази право и слобода најмањег народа, али који је највише жртвовао; молимо да се нареди да србијанске трупе смјеста имају евакуисати црнгорско земљиште и да њихово мјесто заузму међународне трупе под беспристрасном командом. Ову изјаву потписали су и Црногорци из Горњег Полимља: Вуле Митровић, Митар Киковић, Александар Докић, Андрија Бабић, Марко Киковић, Јагош Недић, Радивоје Недић, Јован Ћулафић, Вуко Делетић, Милија Шекулараћ, Лазар Томовић, Дорде Шћекић, Данило Вешовић, Милош Бабовић,Радојко Јашовић, Милован Савић, Милош Обрадовић, Миљан Оровић, Петар Пешић и Јагош Васовић 79. Божићни устанак имао је свој одјек и у осталим крајевима Црне Горе. Супротстављање новим властима било је нарочито примјетно и у никшићком крају, Барском срезу, Морачи, Ровцима, Кучима и Васојевићима. Полицијске снаге у Васојевићима су немилосрдно гушиле сваки израз нелојалности према политици нове државе. У Андријевици је 3. фебруара 1919. године убијен Саво Војводић из Коњуха само због тога што није желио да се преда полицији, која га је сумњичила за одређене политичке активности. Овај злочин је произвео велико незадовољство код једног броја Васојевића, па је полиција из Андријевице тражила помоћ из Берана и Плава 80. Резигнација због поступака нових власти била је сваким даном све већа. На другој страни, у Васојевићима је био јако присутан и ујединитељски покрет. Та располућеност осећала се у читавој Црној Гори. Присталице нове власти у Васојевићима су 31. јула 1919. године одржале народни збор у селу Виницка. На овом збору, којем је присуствовало око 700 људи из Беранског и Андријевичког округа, образована су удружења „Народне организације“ чија је дужност била да по сваку цијену чувају државно јединство Краљевине СХС.81 Ни ове организације нијесу зауставиле устаничко врење у Васојевићима. Колико је оно нарасло рјечитије од свега говори податак да је стање у Васојевићима дубоко забринуло и Стојана Протића, председника југословенске Владе. Протић је 4. августа 1919. године обавијестио југословенску делегацију на Мировној конференцији у Паризу о акутном незадовољству у Васојевићима. Затим је у паничном тону додао: ... Незадовољници се издају Црногорцима и за републику су, очевидно под утисцима Италије и краља Николе. Молим да Спасојевић Јанко одмах крене тамо и предузме што треба.82 Неспорно је да дио Васојевића није желио да анулира политичку меморију свог народа, изгуби државу и свијест о властитом националном идентитету. Југословенске власти су препознавале приврженост дијела Васојевића црногорској државној идеји. Критиковале су поједине војне извјештаје који су говорили о подношљивом стању у Беранском и Андријевичком округу, јер су процјењивале да генерал Радомир Вешовић, перјаница противника безусловног уједињења у овом крају, има неприкосновени утицај на једну половину житеља у Васојевићима. Начелник Колашинског округа је 31. августа 1919. године констатовао да у Васојевићима има села која су у цјелини против ујединитељске политике и потом навео Коњухе и Слатину као еклатантне примјере.83 За најближег Вешовићевог сарадника означен је Мило Саичић који је, према полицијским извјештајима, организовао бригаду Васојевића.84 Један број Васојевића исказивао је отворену грађанску непослушност. Начелник Андријевичког округа је 18. децембра 1919. године извијестио команданта Зетске дивизијске области да се у Беранама неће нико одазвати позиву на војну дужност. Упозоравао је надлежне да не смију вјеровати у лојалност црногорских официра и чиновника јер они гаје велику оданост према краљу Николи.85 Ова претпоставка у доброј се мјери показала тачном. Више официра из Васојевића је подржавало и помагало устанички покрет, а у том су се погледу истицали: Радисав Бандовић и Баћо Протић из Краља, Туро Војводић из Коњуха, Константин Микић из Велике, Новица Перовић из Андријевице, Јован Николић из Шекулара, те Илија Бабовић, Маријан Вуковић, Симо Чукић, Ново Саичић, Панто Саичић, Драго Ралевић, Благоје Трифуновић, Богдан Раичевић, Вуко Вуковић и Илија Нимовић из Берана.86 Црногорска Влада и Двор у емиграцији помно су пратили развој догађаја у својој домовини. Интересантно је да су краљ Никола и његови сарадници планирали 1920. године да подигну устанак у подручју Васојевића. На такву замисао нијесу дошли само због податка да се у Васојевићима налази мали број војника, већ превасходно из разлога који је темељен на великом броју присталица који су били добро наоружани.87 Полицијске власти биле су чврсте у намјери да неутралишу устаничко расположење у Васојевићима. Стога се нијесу устручавали и од свирепих поступака. У априлу 1920. ухапсили су Шуја Станића из Краља, затим га одвели код саборне цркве на Књажевцу код Андријевице и ту га изболи бајонетима. Такође је убијен и Михаило Недић, професор из Берана, који је јавно критиковао рад Владе у Београду и осуђивао злочине почињене над Црногорцима. Репресију је осетила и родбина устаника. Ухапшена је осамдесетогодишња старица Була Јововић  јер се њен унук, потпоручник Богић Јововић, налазио у редовима устаника. Ишћерана је из породичног дома фамилија поручника Вукашина Ђукића, а затим је његова кућа опљачкана и стока заплијењена.88 Борбе против устаника трајаће све до 1924. године. Стварање Краљевине СХС изневјерило је надања дијела Црногораца да ће нова и већа државна заједница коначно разријешити њихове економске невоље. Реални показатељи су указивали на општу стагнацију и трајање појава за које се мислило да це нестати. Црна Гора, па ни Васојевићи, није могла да обезбиједи довољно хране која би спријечила глад и оскудицу. Тако је проблем исхране постао горуће социјално и политичко питање. Примитивни начин производње утицао је да општа продуктивност буде неколико пута нижа од просјека потреба. Недостајући производи били су међу најскупљим у земљи и због саобраћајне изолованости. У 1929. години најскупља пшеница се продавала у Дебру (425 динара за 100 кг), потом у Бијелом Пољу (400), Беранама и Никшићу (350), док је најјефтинија била у Копривници (175). Кукуруз је те године био најскупљи у Бијелом Пољу (400), затим у Никшићу и Беранама (350), док је најјефтинији био у Прилепу (156). У оваквим околностима становништво је још више сиромашило, сељаци се задуживали, а глад је била стална појава.89 Црна Гора је била посљедње југословенско подручје у којој су никле политичке странке. У њој су, до 1929. године, били најпробитачнији радикали, демократе, републиканци, федералисти и комунисти. У Беранама је прва страначка организација створена у јуну 1920. године. Била је то Демократска странка. Њу је основао др Павле Чубровић, доцент Универзитета у Скопљу. Демократе су били врли браниоци централизма и поборници интегралног југословенства. Пошто су првих година послије уједињења имали полицијску власт у земљи, оптуживани су као носиоци терора у Црној Гори. Демократска странка је до 1929. године имала апсолутну превласт у Беранском срезу, у којем је, поред већег дијела православног, добијала и скоро све гласове муслиманског становништва.90 Највећи ривал демократама била је Народна радикална странка која је формирала своје страначке организације у Црној Гори у септембру 1920. године. Црна Гора је у политици радикала имала мјесто „српске области“. У рукама радикала био је концентрисан финансијски и привредни капитал. Значајна личност ове странке био је и Љубо Поповић, инжињер из Берана.91 За разлику од поменутих политичких партија, Црногорска странка или Странка црногорских федералиста била је једина самостална политичка организација у Црној Гори. Црногорски федералисти су се ревносно залагали за федеративно преобликовање државе у којој би Црној Гори био обезбијеђен равноправан статус. Најутицајнији члан ове странке у Васојевићима, а и шире, био је генерал Радомир Вешовић.92 Комунистичка партија у Црној Гори развијала се као саставни дио централизоване југословенске партије. Комунисти су жестоко осуђивали концепт југословенског унитаризма. Тридесетих година XX вијека комунисти су подржали концепт очувања територијалног интегритета југословенске државе, у којем би Црна Гора била засебна федерална јединица. КПЈ је била и једина политичка партија која је препознавала и респектовала националну индивидуалност Црногораца.93 У Беранама је прва комунистичка ћелија од пет чланова основана 1927. године. Дјеловање КПЈ се, с мањим прекидима, ширило на свим подручјима Беранског среза (Шекулари, Ровца, Горња Села и друга мјеста). Мјесни комитет у Беранама формиран је 1935. године и имао је надлежност за Берански, Андријевачки и Бјелопољски срез. Истодобно се ствара и мјесни комитет СКОЈ-а.94 Након 1929. године политичко незадовољство црногорског народа све јаче се манифестује јавним демонстрирањем. Узрок овог незадовољства налазио се у економској и политичкој обесправљености Црне Горе. Њену националну, политичку и социјалну дискриминацију спроводиле су све владе у Краљевини Југославији. У Беранском срезу се отпор режиму исказивао јавним демонстрирањем које су надахњивали комунисти. Забиљежене су демонстрације ученика беранске гимназије, бојкот аеромитинга, демонстрације на Јеловици, Подграђу, Заграђу, Лубницама, Шишкој више Курикућа итд, трошарински штрајк. Интересантне су и демонстрације 400 жена у Беранама. Ови изливи незадовољства изазивали су сукобе са жандармеријом, у којима је било жртава на обје стране.95 То није прекинуло снажан антирежимски набој у Беранском срезу.

 1 Живко М. Андријашевић и Шербо Растодер, Историја Црне Горе од најстаријих времена до 2003, Подгорица, 2006, 108.

2 Радослав Јагош Вешовић, Племе Васојевићи², Андријевица - Подгорица, 1998, 104-110. Марко П. Цемовић, Васојевићи, Београд, 1993, 22-30.

3 Слободан Томовић, Црногорске војводе Марко Миљанов и Миљан Вуков, Цетиње, 1979, 63-70, 142-143.

4 Божидар Шекуларац и Вуксан Обрадовић, Беранска Бјеласица и Горња Села, Беране, 2007, 12.

5 Марко Цемовић, н. д., 211-214. Миомир Дашић, Васојевићи од помена до 1860, Београд, 1986, 264.

6 Миомир Дашић, н. д., 265.

7 Исто, 265-266.

8 Марко Цемовић, н. д., 213.

9 Радослав Јагош Вешовић, н. д., 287-288. Миомир Дашић, н. д., 286.

10 Марко П. Цемовић, н. д., 228-229. Будимир Р. Драговић, Васојевићи у историји Црне Горе, Никшиц, 2001, 142-144.

11 Радослав Јагош Вешовић, н. д., 289. Слободан Томовић, н. д., 72.

12 Историја Црне Горе, књига трећа, Титоград, 1975, 447-451. Бранко Павићевић, “Саздање црногорске националне државе 1796-1878”, историја Црне Горе, књига четврта, том први, Подгорица, 2004, 34-41. Мијат Шуковић, Црногорска нововјековна држава и њен развојни успон до 1914. године - историјски најзначајнија тековина у плодовима државотворног дјеловања династије Петровић-Његош, Зборник радова Династија Петровић-Његош, том И, ЦАНУ, Подгорица, 2002, 106-107.

13 Бранко Павићевић, н. д., 35-41. Ђоко Д. Пејовић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II, Београд, 1981, 132-136.

14 Миомир Дашић, Огледи из историје Црне Горе, Подгорица, 2000, 66-68.

15 Миомир Дашић, Васојевићи од помена..., 311-325. Марко П. Цемовић, н. д., 271-276. Радослав Јагош Вешовић, н. д., 290.

16 Миомир Дашић, Васојевићи од помена..., 325-329.

17 Будимир Р. Драговић, н. д., 141.

18 Радослав Јагош Вешовић, н. д., 290-291. Слободан Томовић, н. д., 73-75.

19 Радослав Јагош Вешовић, н. д., 291.

20 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима 1860-1878. године, Подгорица, 1992, 28.

21 Слободан Томовић, н. д., 77-80.

22 Исто, 95. Радослав Јагош Вешовић, н. д., 294.

23 Бранко Павићевић, н. д., 325-327.

24 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима..., 29. Радослав Јагош Вешовић, н. д., 294.

25 Слободан Томовић, н. д., 96-98.

26 Радослав Јагош Вешовић, н. д., 295-296.

27 Миомир Дашић, Васојевићи од помена..., 462-463. Будимир Р. Драговић, н. д., 186.

28 Миомир Дашић, Васојевићи од помена..., 467.

29 Слободан Томовић, н. д., 92-93.

30 Миомир Дашић, Васојевићи од помена..., 467. Божидар Шекуларац и Вуксан Обрадовић, н. д., 19.

31 Бранко Павићевић, н. д., 357-362. Живко М. Андријашевић и Шербо Растодер, н. д., 190-191.

32 Миомир Дашић, Васојевићи од помена..., 513.

33 Слободан Томовић, н. д., 100-101.

34 Исто, 101-102. Новица Ракочевић, Колашински крај до стварања југословенске државе 1918. године, у монографији Колашин, Београд, 1981, 116-117.

35 Слободан Томовић, н. д., 102. Новица Ракочевић, н. д., 118.

36 Слободан Томовић, н. д., 103. Бранко Павићевић, н. д., 369.

37 Миомир Дашић, Васојевићи од помена..., 533.

38 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима..., 30

39 Историјски лексикон Црне Горе, књ. 5, Подгорица, 2006, 1166. Слободан Томовић, н. д, 108-111. Радослав Јагош Вешовић, н. д, 300-301. Бранко Павићевић, н. д, књ. 4, том 2, 27-28. Будимир Р. Драговић, н. д, 221-224.

40 Споменик је подигнут 1861. године испред Влашке цркве на Цетињу. Био је висок око четири метра. Занимљиво је да је овај монумент изазвао љубомору неких катунских главара “...који нијесу могли подносит васојевићки споменик на Цетињу, а њихови заслужни људи га немају”. У току припрема за пријем  српског краља Александра Обреновића на Цетињу 1896. године, књаз Никола одлучио је да се споменик сруши, пошто је процијењено да он код српског суверена може узроковати осећај непријатности. Будимир Р. Драговић, н. д, 229-232. Историјски лексикон..., 1166-1167. Радослав Јагош Вешовић, н. д, 302-303.

41 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима..., 108-119. Слободан Томовић, н. д., 117-120. Радослав Јагош Вешовић, н. д, 302-305. Божидар Шекуларац и Вуксан Обрадовић, н. д, 15.

42 Слободан Томовић, н. д., 118-120. Марко П. Цемовић, н. д., 363-364.

43 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима..., 654. Марко П. Цемовић, н. д., 365-366.

44 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима..., 129-132. Радослав Јагош Вешовић, н. д., 305-306. Будимир Р. Драговић, н. д., 241. Слободан Томовић, н. д., 122-123.

45 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима..., 136-138. Радован Бакић, Насеља Горњег Полимља, Токови, часопис за научна, књижевна и друштвена питања, бр. 2, Беране, 2009, 29-30.

46 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима..., пассим. Марко П. Цемовић, н. д., 400-408.

47 Радослав Јагош Вешовић, н. д., 308. Слободан Томовић, н. д., 139.

48 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима..., 563-579, 658. Новица Ракочевић, н. д., 141-145. Радослав Јагош Вешовић, н. д., 310-312.

49 Радослав Јагош Вешовић, н. д., 312.

50 Будимир Р. Драговић, н. д., 265.

51 Миомир Дашић, Васојевићи у устанцима..., 619-650.

52 Радослав Јагош Вешовић, н. д., 314.

53 Ђоко Д. Пејовиц, Политика Црне Горе у Затарју и Горњем Полимљу 1878-1912, Титоград, 1973, 104-105. Миомир Дашић, Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године, Подгорица, 2006, 496. Радомир П. Губеринић, Буне у Васојевицима, Београд, 1996, 27-32. Божидар Шекуларац и Вуксан Обрадовић, н. д., 15.

54 Ђоко Д. Пејовић, н. д., 104-107.

55 Исто, 116. Радомир П. Губеринић, н. д., 199-200.

56 Ђоко Д. Пејовић, н. д., 117. Радомир П. Губеринић, н. д., 199-200.

57 Ђоко Д. Пејовић, н. д., 119.

58 Исто, 125-126. Миомир Дашић, Шекулар и Шекуларци..., 519-520.

59 Више о томе: Милутин Ј. Фолић, Необични ђенерал Радомир Л. Вешовић (1871-1938), Земун, 2008. Војвода Лакиц Војводићи његово вријеме, Андријевица, 1997. Будимир Р. Драговић, н. д., 292-293.

60 Живко М. Андријашевић и Шербо Растодер, н. д., 285-286.

61 Миомир Дашић, Шекулар и Шекуларци..., 548-554. Милутин Ј. Фолић, н. д., пассим.

62 Миомир Дашић, Шекулар и Шекуларци..., 562-563. Будимир Р. Драговић, н. д., 300-301.

63 Милутин Ј. Фолић, н. д., 391-430.

64 Живко М. Андријашевић и Шербо Растодер, н. д., 292-293.

65 Улога Француске у насилној анексији Црне Горе, документи, приредио Шербо Растодер, Бар 2000, пассим.

66 Димитрије Димо Вујовић, Уједињење Црне Горе и Србије, Титоград 1962, 308-310. Живко Андријашевић и Шербо Растодер, н. д, 442-453.

67 Димитрије Димо Вујовић, н. д, 303. Улога Француске у насилној анексији Црне Горе..., 204.

68 Димитрије Димо Вујовић, н. д, 311-318. Живко М. Андријашевић и Шербо Растодер, н. д, 307.

69 Живко М. Андријашевић и Шербо Растодер, н. д, 307.

70 Шербо Растодер, Скривана страна историје,² Црногорска буна и одметнички покрет 1918-1929, Документи, том први, Цетиње-Подгорица 2005, 95.

71 Димитрије Димо Вујовић, н. д, 321-322.

72 Димитрије Димо Вујовић, Уједињење Црне Горе и Србије..., 313-314.

73 Шербо Растодер, Скривана страна историје..., том први, 86-87. Јован Р. Бојовић, Подгоричка скупштина 1918, документа, Горњи Милановац 1989, 34-43.

74 Димитрије Димо Вујовић, Уједињење Црне Горе и Србије..., 324-325. Шербо Растодер, Скривана страна историје..., том први, 86.

75 Живко М. Андријашевић и Шербо Растодер, н. д, 309.

76 Цитирано према: Димитрије Димо Вујовић, Уједињење Црне Горе и Србије..., 334.

77 Исто, 332-337.

78 Исто, 344-356.

79 Шербо Растодер, Црна Гора у егзилу, књига ИИ, Подгорица 2004, 22-23.

80 Шербо Растодер, Скривана страна историје..., том први, док. бр. 116, 213.

81 Исто, док. бр. 400, 521-522.

82 Исто, док. бр. 420, 542.

83 Исто, док. бр. 503, 618.

84 Исто, том други, док. бр. 584, 713.

85 Исто, док. бр. 893, 1068.

86 Исто, док. бр. 950, 1131.

87 Исто, том трећи, док. бр. 1310, 1585.

88 Исто, док. бр. 1243, 1520-1521; док. бр. 1276, 1556-1557.

89 Шербо Растодер, Животна питања Црне Горе, Бар 1995, 41-57.

90 Шербо Растодер, Политичке странке у Црној Гори 1918-1929, Бар 2000, пассим.

91 Исто.

92 Димитрије Димо Вујовић, Црногорски федералисти 1919-1929, Титоград 1981, пассим.

93 Батрић Јовановић, Комунистичка партија Југославије у Црној Гори 1919-1941, Београд 1959, пассим. Чедомир Пејовић, Комунистичка партија у Црној Гори 1919-1941, Подгорица 1999, пассим.

95 Владо Лутовац, Иванград, монографија Црна Гора, Београд 1976, 702.

96 Исто. Божидар Шекуларац и Вуксан Обрадовић, н. д, 27.

                                                                      Звездан Фолић

Повратак на ПОЧЕТАК                                                                                                             Повратак на " О ВАСОЈЕВИЋИМА "