Скупио
се велики народ на Броду у Коњусима. Подигнута је црква па дошао владика са Цетиња
да обави освећење цркве. По завршетку освећења владика је дао прилог цркви и захтијевао
од имућнијих домаћина да и они дају прилог да се набаве иконе и црква украси.
Када су приложници завршили давање, владици је пришаом Радич Бабовић звани Ћуто, дао је свој прилог и замолио владику да баци анатему на Бабовиће уколико се буду међусобно женили и удавали. Владика га запита зашто то ради, а Ћуто ће:
Када су приложници завршили давање, владици је пришаом Радич Бабовић звани Ћуто, дао је свој прилог и замолио владику да баци анатему на Бабовиће уколико се буду међусобно женили и удавали. Владика га запита зашто то ради, а Ћуто ће:
-
Свијетли оче, ми смо много размножени. Расељени смо по Васојевићу и Србији. Ни ми
стари добро не знамо ко је од кога. Нећемо да будемо пријатељи него браћа, да се
међусобно не узимамо и не вјенчавамо, јер би нам то донијело велико зло братству.
Зато те молим, учини како ти кажем.
Владика
пристане. Ћуто позове присутне братственике Бабовиће. Скину појасеве и привежу један
за други и њима опашу цркву. Лијевом руком се ухвате за појасеве, а десном се почну
крстити. Владика је узео крст и кандило и у опходу око цркве изговарао молитву и
кроз њу додавао да се Бабовићима забрањује склапање брака и вјенчање међусобно.
Ћуту
ово није довољно, па викне:
-
Куни, владико!
-
Моје је да читам молитве, а ти куни и бацај анатему на твоје потомство! - рече,
приљут, владика.
На
ове ријечи Ћуто поче да куне:
-
Ко од Бабовића узме сестру, да Бог да, да му се све скамени, да Бог да, да од своје
руке погине, да Бог да, да му потомке низ воду фатају, да Бог да, да му потомци
у луду кућу завршавају. Да Бог да, да га по прсту казују, да Бог да, да га крв братска
разгуба!
Тако
Ћуто проклиње, а Бабовићи додају:
-
Амин, Боже!
-
Доста је, Ћуто, не куни више - рече владика.
-
Није, владико! Да бог да, да му се деси и горе!
-
Амин, Боже! - прихватише Бабовићи.
Владика
записа у црквене књиге, да се Бабовићи не могу узимати између себе.
Ово
предање сачувано је до данашњег времена, а Бабовићи га поштују.
Нема коментара:
Постави коментар