Изазов

Милош Радојев био је један из прве врсте људи.

Истицао се горштачком фигуром и, нарочито, домишљеношћу. Ако би неко успио да га наљути па, евентуално, извуче дебљи крај, не би много изгубио: рећи ће људи – он се супроставио Милошу Радојеву!

Хоћаше Милоша да испроба Милић Нуков. А добар човјек је био Милић Нуков.

Милош Радојев је натапао кукуруз, чији листови су почели да се под августовским сунцем увијају као бољовиме. Виђе то Милић Нуков и одврну воду на своју ливаду - пустолију обраслу трњем. Милош скичи као попарен баци мотику преко рамена и онако кратак трагом водотока за часак стиже на главни јаз. Виђе да је рука вјешто загребла воду са његовог јаза и крену за водом. Затече Милића како сједи и пуши. Без поздрава га упита:

- Шта ово чиниш данас на ову гороглавицу Милићу Нуков?

- Вадим трње - одговори му Милић испуштајући колутове дима...

- Е па добро. Кад навадиш трње, јави ми да ја навадим оно мало кукуруза...

- Значи, кад ја навадим трње да ти јавим?

- Јес, јес. Кад навадиш трње, јави ми па ћу ја сам доћи да одврнем воду у мој кукуруз, да се ти не мучиш.

Милића изједе срамота. Наби га Милош Радојев. Поћута. Пусти да се Милош удаљи неколико корака и викну:

О, Милошу Радојев, навадио сам трње. Одврни воду у твој кукуруз.

- Ако нијеси, причекаћу ја. Заврши ти. Мени се не жури.

Јесам, јесам. Навадио сам ја данас трње и за довијека - рече Милић и оде те сам наврну воду на Милошеву њиву.

Послије овог сусрета, Милић Нуков продао је имање и одселио се у Метохију. Прича се да никад није дошао у Слатину.

Повратак на ПОЧЕТАК                                                                                                             Повратак на " АНЕГДОТЕ О ВАСОЈЕВИЋИМА "