Слатина је слатко село наше
њега само не воле усташе
због сокола Рачића Пунише.
Ех Пуниша да имамо више
онаквијех сивих соколова
по мање би било Туђманова.
Слатина
лежи до Присоје, на северо-источној страни на благом нагибу Кобилгоре. Дугачка
је (и.-з.) око 45 минути, а широка (с.-ј.) око 1/2 сахата. Ово село има највише
комуна испаша и радних земаља, тако да од Лима до планине Кључа његову земљу
ничија не предваја, а то је даљина око 5 сахати ”живога” хода.
Скоро
сваки Слатињанин има по две куће: једну у селу, а другу у планини, где више од
пола године живи. Сразмерно становништву Слатина је и стоком најбогатија. На
поменутим комунима може се сејати жито, али онај који посеје жито на комунској
баштини, не може ту земљу сматрати као својину, него и даље остаје за комун. То
друга села васојевичка не допуштају.
Већи
део села натапа се од оних извора Градишнице који извиру поврх села Забрђа, а
мањи део до Присојачког Потока. Слатињанима је планина Лиса, која им је, као и
Присојанима и Салевићанима, далеко 2 1/2 сахата. Али како имају, као што
рескосмо, много комуна, то се на Лису слабо и окрећу, него тамо издижу само
сиромашнији сељаци.
Слатина
има два гробља. На
једном од њих находи се стара црквина, од које се и сада налази једна
црноборова (лучева) греда За ову цркву народно предање вели да је грађена од
црноборовине, која је доношена из Костреша (баш изнад ње), где се данас не
налази никаквих трагова од борова.
По дну Слатине а поред Лима левом му обалом иде онај
главни пут од Берана у Црну Гору. Од тог главног пута иде један уза Слатину,
којим се лети иде у Колашин и којим Бојовићи и Анџелаћани иду у планину. Тим се
путем вуче и гора за суседна села и за варош
Андријевицу.
У овом селу има 108 кућа) са 683 становника. Ови су сви
Новаковићи: Рачићи и Матовићи (Салевићи).
(Подаци су преузети из књиге „ВАСОЈЕВИЋИ У ЦРНОГОРСКОЈ И ТУРСКОЈ ГРАНИЦИ“ поп Богдан Лалевић и
Иван Протић стр 56 и 57. Из 1903 Год)
Нема коментара:
Постави коментар