Васојевићи






Еј, да ми је на Комове сјести
И јуначки вијенац оплести,
За јунаке и за кућевиће,
За соколе, за Васојевиће,
За јуначку браћу граничаре,
Што злим путем гоне зулумћаре,
Те се сваки грдан натраг врне,
Који крене против Горе Црне.
Још кад би ми посестрима вила,
Небројене ране лијечила,
Што за њима непреболно боле,
Спјевао бих пјесму за соколе,
Ка на олтар да гори свијећа,
Да се млађи нараштај подсјећа.
Прегаоца ових и јунака,
Који ниђе не знаше узмака,
Но се мушки бише и борише,
И Црнојсе Гори припојише,
Кад је Санџак до Мокре планине,
Био свједок њине величине.
И јуначког свијетлог образа,
А турскога јада и пораза,
Колико их из ове плејаде,
За слободу и за земљу паде.
То се, браћо, бесмртношћу зове,
Па ми дајте гусле јаворове,
Нека данас, ко икад зајече,
Оће пјесник славу да им рече.
На срамоту колашинској сили,
Ђе су шанци и бедеми били,
Као јунак, као сиви соко,
Ускакаше Лазаревић Јоко.
Тај потомак јунака Дабете,
Мач носаше косовске освете,
Разоружа Башова Елеза,
Великога турскога витеза,
Кога никад нико није свеза.
Ал' му Јоко скиде главу с врата,
И уби му рођенога брата,
У добар час на кулу им доша,
Те освети Осмајлић Милоша.
Најпошље им и кубуре скиде,
Из његова паса да се виде,
Од тада се Кубуровић зове,
Рад јунаштва и заслуге ове.
А у земан лажног цар Шћепана,
Под Комове бјеше поп Катана,
Стожер који окупљаше рају,
Климентима земљу да не дају,
Дочека их мушки прсимице,
И проћера преко Злоречице,
Најпослије из Лимске долине,
Благо теби, неумрли сине!
На Љубан ти бјеше десна рука,
Љут јатаган Брајотића Вука,
И гадара Маркова Лазара,
Па кад стане са Комова јека,
То удара Ђиновићу Лека,
На Вјетреник ђе бјеху појила,
Кад је турска чета навојштила,
До два су је Вука уставила,
Вук Брајотић и Вук Маринковић,
С њима би се дичио Обилић.
Сломише их вукови са Комова,
Жива ока да не иде дома,
Па је султан слуша како пјева,
Дивна сестра Пеја Станојева:
„Вјетрениче, лијепа планино,
А Брскуту, мој свилени скуту,
А Верушо, и срце и душо,
Но ђе ми је Маринковић Вуче,
Који пашу пећкога потуче,
Са Раичем Катанића кнезом,
Великим комскијем витезом.“
Лим је крвав тијех дана тека,
Ђе Вук Љевак у бусији чека,
Па ђе Милош Марков, харамбаша,
Што га слави јадна раја наша,
Сјекао је Турке немилице,
Четовао чак до Ивањице.
Вук се горски бјеше острвио,
Све јемачем пред собом гонио,
Благосиљан од недужне раје,
Рушио је беговске сараје,
До Ђурђевих Ступова долази,
Да нам некрст у њих не улази,
Па Бабовић кнез Радоје, с Штавне,
Кнежева је у те дане славне,
Васојевић, јуначина стара,
Колико их сниза с џефердара,
Па војвода Лакић, војсковођа,
Што побратим бјеше Карађорђа,
С Проданом је мрко вино пио,
С Шибалијом Комове пазио.
Цио Санџак, па тамо до Плава
Не имаше тада таквог лава,
Зна је сломит' орлушина стара,
Арнаутских седам барјактара,
Па овијем вуком предвођено,
Покољење за пјесму рођено
Није дало вјеру за вечеру,
Ту игуман Зечевић Мојсије,
Вјешт мегдану, а мудро умије,
Кад се Петар први представио,
У тој групи владара је био.
Што Његоша млада изабраше,
И престо му црногорски даше,
Но помало још јунака има,
Ко Лекића војеводе Сима.
Па бијаше угазио у дин,
Архимандрит Зечевић Никодим,
Од Гусиња кад крену на њега,
Силна војска, силног Хасан бега,
Полимље се све у крв обрете,
Тај заточник вјере ђе их срете,
Хасан беже, оста на мегдана,
Од ханџара, Раич Милована!
А Никодим с Бихора се врати,
Пошто Турке са огњем испрати,
Па поп Лука, вођа од хајдука,
Бојовићу из ломна Санџака,
Бјеше узор чој'ка и јунака,
Једном руком летурђију служи
А другом се с јатаганом дружи,
На њега се и Цариград тужи.
Ситна печа, али огњевита,
Докле може и Стамбол се пита,
Па народни првак у те дане,
Људескара Лекин Радоване,
Ђа вољџија а ђа нагонџија.
Ал' је Турке о јаду савија,
Мутапу је на мегдан искака,
Он је био чудо од јунака.
Но ђе ми је Саичић Никола,
Из овога јуначкога кола,
Он погибе на сред Суводола,
Ниђе није од мегдана заша,
Тај чувени јунак харамбаша.
Па барјактар Павле Перовићу,
Ко некада Бошко Југовићу,
Што носаше барјака крсташа,
Потомак је Перовића Маша.
Његова је десница и рука,
Нешто попут Мандушића Вука,
Па ни Стамбол није има мира,
Од сокола Дедивића Мира.
Тај командир јуначкијех чета,
Смрт је своју по сто пута срета,
И био је у своме времену,
Ко по један јунак у племену.
Гусле памте Пантовић Новака,
Паметара, народног првака,
Дипломата тај из опанака,
Честити је правосуђа био,
Са скадарским пашом диванио.
Саво Јолић. Љеворечанине,
Свештеник је био на Цетиње,
И цијелог вијека попова,
Од Орлова крша до Комова.
Па петнаес, пунаних стотина,
По Морачи турскијех лешина,
Васојева ђеца погубише,
Кад манастир Морачки бранише,
Те глас дође за књаза Николу,
Гину Турци ко на Вучјем Долу,
Бјеше турска војска од мегдана,
А кад срете војводу Миљана,
У морачке греде и бобије,
Жива ока утјецало није,
Немањина оста задужбина,
Нетакнута руком душманина,
Ту и данас поносито стоји,
Спасише јекомовски хероји.
Од јуначког Васојева соја,
Поменут, ћу Дели Миливоја,
Перовића са сред Грачанице,
Четобашу испод Сјекирице,
Што пос'јече силна Жуја бега,
И петину Турака крај њега,
Да запамте чардак Перовића,
Те јунаке из Васојевића.
Па у Краље што се јунак наша,
Јес, Вукајло Крњо, харамбаша,
Памтиће га Турци Травничани,
Кад Хајдану витез Крњо брани,
Те посјече тројицу Турака,
Четврти му бијаше умака,
По имену Мустајбашић Рњо,
Но и њега стиже витез Крњо.
Половином прошлога вијека,
Имала је Лијева Ријека,
Уз толико јато соколова,
Великога Миљана Вукова,
Див јунака да му не би пара,
Код Николе, књаза, господара,
Овај првак из Васојевића,
Имао је срце Обилића,
Цио вијек с Турцима се бори,
И припоји Санџак Црној Гори.
Он је био црногорска међа,
Он је други Срђа Злопоглеђа,
Па Цемовић Панто, са сред Буча,
Девет пута није с миром руча.
Турцима је радио о јаду,
И с књазом је дијелио правду,
Па ће памтит овога човјека,
Крај прошлога крвавог вијека.
А и данас говори Морача,
Ђе лазина турских освајача,
Коју им је Панто направио,
И свуда се тако прославио.
Он постави седам капетана,
Ма га не би ко Ђола Лабана,
Ђолу раван мало ко бијаше,
С јатаганом загон ђе чињаше.
До Босне се с четом стањива,
У Биљарду с књазом предањива,
Па јес, многе ојадио буле,
Јоксимовић капетанРадуле.
К њему Турчин није има, рашта,
Гром бијаше који не опрашта,
Па јес, био турска крвопија,
Соко сиви, Бакићу Зарија.
Командирски грб на капи носи,
А ханџаром као косом коси,
Тај барјактаркраљског батаљона,
Дедагу је у времена она,
Позивао на страшнамегдана,
На сред росних пивскијех пољана.
Али Ченгић не смједе изаћи,
Препаде се, јади ће га наћи,
Соко Раде Микић из Велике,
Ханџаром је зида споменике,
С Турцима је рачун преквитава,
Преко пушке и мртвијех глава.
А ни једна није прошла буна,
Без витезаВешовић Милуна,
Тај капетан, печа огњевита,
Турцима је јаде замирита.
Па Поповић, попе Василије,
Шекуларац, да му равног није,
Код Николе и Данила књаза,
Ка јунак се кроз борбе показа.
Па војвода Војводићу Стојан,
Своје славе оста је достојан,
Своје смртизазирао није,
Док је сјека Турке про Превије.
У овоме јуначкоме колу,
Да поменем Томовић Николу,
Нити пушке ни сабље зазира,
У бој редом сјече не разбира.
Па је л' могла таква бит' газија,
Ко командир Протићу Зарија.
Са краљским се батаљоном пита,
У бој сваки као соко хита.
Па Радојко Булић, командире,
Ни његово име не умире,
Темељита стаса, средњег раста,
Што науми, све јунаку баста.
Зубом шкрине, јатаганом мане,
Док Арнаут испред њега пане.
То бијаше Шујо капетане,
Драговићу што сјече на драго,
Нит' за паре, нит' царево благо,
Но за правду и златну слободу,
Благо њему и његовом роду.
Па ђе ми је соко са планине,
Капетане Фемић Вукадине,
Тај прегалац из Крша Фемића,
Под грбом је пао Петровића.
Па погибе испод Колашина,
Митар Цукић, зорна јуначина,
Стреца није ђе се крвца лије.
Па, двојица славних барјактара,
Којим не би на крајини пара,
У те страшне и крваве дане,
Један бјеше Зечевић Јоване.
Од јунаштва чуда чинијаше,
Други Мушо Миликић бијаше,
Ђе су они барјак износили,
Ту су Турци за милост молили.
Па ђидија Делевић Иване,
Бјеше јунак без страха и мане,
То бијаше бучки капетане,
И кољено које не клецаше,
Ђе пред очи барут горијаше.
Зоњићу је Ђоле, стотинашу,
На Рудешу чека Селим пашу,
И јуначку изгубио главу,
У ту борбу страшну и крваву.
Али Зоњић пријепогибије,
Посијече три турске делије,
Млад бијаше да напусти свијет,
Али знаде како треба мријет.
А име ће овог Црногорца,
Чуват ратна слава са Мојковца,
То бијаше војвода Лакићу,
Па си мого са њим Вукотићу,
Дат Србима од помоћи руку,
Да се лакше ка Скадру повуку.
Но колико још витеза има,
Од Комова до зелена Лима,
И јунака правих кућевића,
Ко на чардак што је Перовића,
На Колашин што су ударали,
А Гусиње с Плавом затварали,
Сјекли главе с паша и јузбаша,
Да их памти историја наша,
Памти Пива и Муратовица,
Па До Вучји, мутна Брегалница,
И Трострука на Тарабош жица,
Ђе бригада Вешовића лава,
За два сата изгину читава,
Да отвори пролаз Скадру граду,
Или живот да за њега даду.
Па Граховац и друга ратишта,
Тврди Чакор и многа бојишта,
Главама су својим омеђили,
И јуначки свуда крв пролили.
Ти ђетићи од Васове крви,
Летијаху ђе се гине први,
Па зар није Васојева рода,
Бојовићу велики војвода,
Па је Мусић Стеван из Сјенице,
Васојевић испод Сјекирице.
Па Саичић под Портатур Мило,
Прослави се као српско крило,
Па је и он Васојевић био,
Што је против Јапана ратио.
Па је лоза Вука Караџића,
И престолна Карађорђевића,
Поријеклом из Васојевића.
Иако је ово било давно.
Остало је јуначко и славно.
Нека млади нараштаји знају,
Ту се вазда јунаци рађају!
Одњихат ће њина колијевка,
Зорна сина да душмана чека,
И на њега јуначки полети,
Ако ишта Кому запријети.


( Аутор пјесме Живојин Ђукановић Звицер ) 





http://www.youtube.com/watch?v=jNBH1ajE3yc







Повратак на ПОЧЕТАК                                                                                                             Повратак на " ГУСЛАРСКЕ ПЕСМЕ О ВАСОЈЕВИЋИМА "

Нема коментара:

Постави коментар